УСПОН ПЕРФОРМАТИВНИХ ДРУШТВЕНИХ НАУКА: КА НОВИМ ФОРМАМА ПРАКСИСА

Сажетак

У раду се разматрају епистемолошке, техничке и научно-стратегијске специфичности и импликације “перформативног заокрета” у друштвеним наукама. Иако још увијек представљају предмет бројних (ван)академских расправа и контроверзи, несумњиво је како перформативне методологије, тј. истраживачке стратегије које комбинују квалитативне истраживачке приступе и умјетничке форме, имају све већи утицај на главне токове друштвених наука. Наведене методологије већ неколико деценија веома успјешно подривају доминантни позитивистички дискурс у друштвеним наукама, а у општијем смислу и визију “нормалне науке” засновану на фундационалистичким епистемолошким претпоставкама. Најочигледнији ефекти ширења утицаја перформативних методологија у оквиру друштвених наука огледају се у све учесталијем одбацивању академског елитизма у корист лаичких епистемологија, односно промоцији демократизирајућих и комуникативних димензија научних истраживања. Другим ријечима, перформативне методологије почивају на искуственом стицању сврсисходних (са)знања – праксису. У том контексту, ово истраживање је засновано на метатеоријској и методолошкој анализи хеуристичких и еманципаторских потенцијала перформативних друштвених наука. Резултати истраживања указују да перформативне друштвене науке појединцима и друштвеним групама (као учесницима или публици) омогућавају непосредне увиде у комплексност и противрјечности њихових друштвених стварности, као и могућности за оснаживање и превазилажење конкретних проблема са којима су суочени (изазивање друштвених промјена). Поред тога, кроз промовисање трансдисциплинарности, тј. употребу различитих теоријских (прет)поставки и истраживачких стратегија, перформативне друштвене науке у великој мјери доприносе и очувању јавног статуса друштвених наука у постхуманистичком добу.