ПУТУЈУЋИ СУФИЈИ КАО НОСИОЦИ РАДА И КУЛТУРНИХ ТРАНСФЕРА: МРЕЖЕ МЕВЛЕВИЈА И БЕКТАША У ЈУГОИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ

Сажетак

Овај рад истражује улогу дервиша мелвевија и бекташа као носилаца рада и културних трансфера у Југоисточној Европи у периоду од 14. до 19. вијека. Анализом суфијских мрежа као динамичних канала миграција и економских размјена, рад показује да су путујући дервиши омогућавали не само ширење духовних учења, већ и циркулацију квалификоване радне снаге, заната и родно одређених радних пракси унутар Османског Царства. Фокусирајући се на вакуфске записе, путописе (посебно Евлије Челебије) и архиве занатских цехова, студија открива како су дервишки заводи (текије) функционирали као центри мобилности рада — повезујући анадолске мајсторе с балканским тржиштима, преносећи пољопривредне технике кроз мреже бекташа и професионализујући ритуалне праксе попут семе. Рад истиче три кључне тачке: прво, економске темеље суфијске миграције, гдје су путујући дервиши истовремено радили као мајстори, музичари или писари, интегришући свој рад у локалне економије; друго, родну подјелу рада унутар текија, при чему су „Bektashi bacılar“ (жене дервиши) управљале производњом текстила и преношењем усменог знања; треће, трансформацију ових мрежа након 1826. године, након укидања текија, када су расељени дервиши-занатлије прилагодили своје вјештине дијаспоричким трговинским удружењима. Посматрањем суфијског рада као претече модерних мрежа миграната-радника, ово истраживање повезује османску економску историју са савременим дебатама о културним димензијама миграције рада. Рад такођер доводи у питање духовно-секуларну дихотомију у студијама рада, показујући како је света мобилност покретала регионалне занатске економије. Налази показују како су премодерни вјерски покрети обликовали обрасце трансформације рада у Југоисточној Европи и пружају историјски контекст за савремени родно одређен рад и неформалну радну снагу.