ЗАБОРАВЉЕНИ ЉУДИ СИГМУНДА ФРОЈДА: ПОЛИТИЧКИ АСПЕКТ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА У ЧИТАЊУ ГОЦЕТА СМИЛЕВСКОГ

Сажетак

У роману Сестра Сигмунда Фројда (2010) писца Гоцета Смилевског, кроз специфичну форму фикцијске реконструкције глас наратора додељен је жени која је бар двоструко заборављена. Њу је званична историја забележила тек као маргиналну фигуру, али она је, иронијским стицајем околности, и заједно са своје три сестре, остала заборављена и од стране највољенијег и најближег сродника. Сродник је нико други до чувени творац психоанализе, која настоји да редефинише не само суштинске механизме човековог постојања, већ да одреди и природу жене, њено место и улогу у домену културе, историјског и цивилизацијског развоја. Омеђена сопственом полношћу која јој ускраћује потенцијал за сублимацијске облике креативности, жена је, према Фројду, судбински предодређена да остане у сенци мушкарца и његових цивилизацијских прегнућа. Заузимањем позитивног става у односу на овако зацртане позиције, она ће престати да кочи цивилизацијски развој и у потпуности испунити сврху свог постојања. Читалац као политички актер и својеврсни учесник аветињске романсе не може а да у композицијској структури романа ова два гласа не види као налик на два звона која се стално сударају, две различите перцепције света које су у вечитом мимоходу, док се на историјској сцени исписују неке од њених најмрачнијих страница. Иако је ауторитет једног заузео неупитно место у легату историјског и културног промишљања, а други остао утишан и на самој граници постојања, Смилевски исписује алтернативну историју и културу сећања, показујући да овај други глас – заборављених жена – носи не само већу аутентичност, већ у извесној мери дубље и потресније разумевање живота и перцепцију стварности.