ЗAЧЕЦИ ПОЛИТИКЕ „МЕКЕ МОЋИ“ РУСИЈЕ ПРЕМА БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ НА ПРИМЈЕРУ ДЈЕЛОВАЊА АЛЕКСАНДРА ФЈОДОРОВИЧА ГИЉФЕРДИНГА

Сажетак

Рад истражује дипломатску мисију Александра Фјодоровича Гиљфердинга, првог руског конзула у Сарајеву (1857-1858), и његов допринос у успостављању и обликовању концепта „меке моћи“ Русије као модела геополитичког дјеловања према Босни и Херцеговини (БиХ). Својим дипломатским, а касније и књижевно-научним радом, Гиљфердинг је отварао Русију према српском православном становништву у БиХ. У истој мјери је руској јавности откривао српско православно становништво у тада османској БиХ. Основна теза овог рада гласи да је Гиљфердинг у духу славенофилства, за нешто више од годину дана своје дипломатске мисије, поставио основе руске политике према Босни и Херцеговини као својеврсни концепт „меке моћи“. Помагањем образовне и кутурне дјелатноти Срба у БиХ Гиљфердинг је доприносио изградњи српског националног бића. Попут Гиљфердинга, савремене руске елите путем механизама „меке моћи“ остварују снажан утицај на политичке процесе и проруско осјећање Срба у БиХ. С обзиром да се и друге велике силе такмиче у процесу остваривања утицаја и моћи у БиХ, садашњица нас неодољиво подсјећа на период посткримске Европе и снажне дипломатске активности у Босни и Херцеговини 19. вијека.