КА ЕСТЕТИЦИ ГОМИЛЕ: ПУБЛИКА, ПОЛИТИКА И ДЕМОКРАТСКО БИЋЕ У ШЛИГЕНЗИФОВОЈ ДРАМИ МОЛИМО ВАС ДА ВОЛИТЕ АУСТРИЈУ (2000)

Сажетак

Иако је Шлигензифова драма под називом Молимо вас да волите Аустрију често предмет расправа о јавној умјетности и естетици, готово да се уопште о њој не расправља као о таквом дјелу. Како ова драма, као јавна умјетност, твори јавни простор, ако га уопште твори? Како да разумијемо то искуство и како да се суочимо с овим дјелом? На крају, можемо ли размишљати о овој представи као о политичкој умјетности, односно, да будемо прецизнији, демократској? Аутор истражује и детаљно разрађује естетско-политичке „улоге” ове драме тако што их разматра у контексту теорија радикалне демократије и филозофске естетике. Овај рад заснива се на три тврдње. Прва тврдња јесте да је ова драма, упркос ставовима да је немогуће поставити јавни простор на сцену, дубоко у себи јавна када изводи управо тај чин, истински мизансцен. Ово је активно постављање на сцену, не постављање за некога него усред нечега. Ово нас доводи до друге тврдње да је таква творба јавног простора омогућена одређеним радњама које су прирођене том искуству и сусрету с јавном умјетношћу. Наглашавам ове радње као изношење на видјело једног пресубјективног, неодређеног подручја драме кроз оно што називам „естетика гомиле”. Ово покретање једне такве естетике јесте један од израза поливокалних разноликости и радикалне разлике која распршава сопствено јединство субјекта у токове некохерентне енергије. Управо због тога што се субјекат распршава на овај начин јављају се могућности да се креативни облици самообликовања, изнова замиишљени у потпуности, појаве током сусрета с јавном умјетношћу. Трећа и посљедња тврдња, заснована на пост-фундационалистичким теоријама демократије, говори о томе да је ова представа демократска управо стога што подстиче естетику гомиле, те што тиме омогућава процес самообликовања који се ослања на разнолике и многоструке облике енергије дуж линије раздвајања. Ово је политички значај ове представе; током самог представљања на сцени и самим тим чином, она у први план ставља естетику која постаје основ за могућност демократског самообликовања.